Dragutin P. Gavrilović je rođen 12. maja 1882. u Čačku. Gavrilović je sa osam godina ostao bez majke, a sa 14 bez oca. Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio u rodnom gradu. Vojnu akademiju je završio u Beogradu u 32. klasi. Dok je bio na službi u rodnom gradu poručnik Dragutin Gavrilović se venčao 1908. godine sa Darinkom ćerkom čačanskog prote Velimira. Imao je sa njom petoro dece, četiri ćerke i jednog sina.

Prvu oficirsku dužnost dobio je u 10. kadrovskom puku gde je postavljen za komandanta voda. U Prvom balkanskom ratu sa svojom četom učestvovao je u sastavu Šumadijske divizije 1. poziva u oslobođanju Kosova i Metohije. Nakon toga je proizveden u čin kapetana 1. klase. U Drugom balkanskom ratu pokazao je izuzetnu hrabrost u bici na Bregalnici i iste godine je unapređen u čin majora. U Prvom svetskom ratu komandovao je bataljonom u 10. kadrovskom puku, koji je bio u poslednjoj rezervi Odbrane Beograda.

Najteže borbe za odbranu Beograda u Prvom svetskom ratu vođene su na Dorćolu koji je branio Sremski dobrovoljački odred pod komandom banatskog nemca poručnika Ignjata Kirhnera, koji je 1914. godine prešao u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Teško ranjavanje poručnika Kirhnera i veliki gubici u Sremskom dobrovoljačkom odredu i drugim bataljonima podstaklo je majora Dragutina Gavrilovića, komandanta Drugog bataljona 10. pešadijskog puka prvog poziva, da sedmog oktobra 1915. godine samoinicijativno okupi ostatke Sremskog dobrovoljačkog odreda i preostale branioce 2. i 3. bataljona, 10. puka.

Okupljenim vojnicima, Gavrilović je izdao naredbu koju nam je preneo jedan od dobrovoljaca Đorđe Roš: „Oko 1 časa po podne stiže nam u pomoć potporučnik Petar Pavlović, moj klasni drug, sa 2 voda iz III. bataljona. U 21/2 časa dolaze još 3 voda i lično sam komandant bataljona major g. Dragutin Gavrilović. Inače ogroman kao div, izgledao je tada još veći, sakupivši oko sebe oficire i vojnike 2 bataljona, delove žandarmerijskih četa i Sremskog odreda.

I tada je zagrmeo njegov glas pun-zanosa: „Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!...““

Tako je major Gavrilović poveo svoje ratnike u poslednju bitku, a sebe preneo u legendu. Đorđe Roš je prilikom juriša ranjen i prebačen u improvizovanu Vojnu bolnicu u Dušanovoj ulici br. 6. Po sećanju Đorđa Roša major Gavrilović i kapetan Resimić su bili previjeni i odnešeni iz improvizovane bolnice i prevežen je vozom za Čačak, gde operisan i zadržan na lečenju. Dragutin Gavrilović je ukazom je 14. oktobra 1915. godine unapređen u čin potpukovnika.

Dragutin Gavrilović je učestvovao u povlačenju preko Albanije i u borbama na Solunskom frontu. Iz tog vremena sačuvan je oglas u Beogradskim novinama iz 1916. godine u kojem „Dragutin P. Gavrilović, pešadijski potpukovnik iz Čačka, izveštava svoju suprugu Darinku, da je zdrav i želi da mu javi preko „Beogradskih Novina“ kako je sa zdravljem i kako su deca. Njegov brat Milutin zdrav.“ Posle proboja Solunskog fronta, bio je komandant mesta u Novom Segedinu, Velikoj Kikindi i Vršcu.

Čin pešadijskog pukovnika stekao je 1920. godine. Do izbijanja Drugog svetskog rata bio je šef Administrativnog odseka generalštabnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice, i profesor na Vojnoj akademiji. U Drugom svetskom ratu 1941. godine, u Aprilskom ratu, prilikom povlačenja do Sarajeva, zarobljen je i odveden u logor u Nemačku. Teško bolestan, po povratku iz zarobljeništva 1945. godine, ubrzo je preminuo.

Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u siromaštvu u krugu porodice. Sahranjen je u staroj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju u parceli br. 11. U ime oficira 32. klase Vojne akademije na sahrani je govorio pukovnik Aleksandar Todorović. Nije sahranjen uz vojne počasti kako bi to dolikovalo, ali je zato 1962. godine grobnica u kojoj počiva oslobođena plaćanja u znak zahvalnosti za zasluge prema Otadžbini.